Lični ugao: Kreativnost u doba algoritama – kada su naše ideje zaista naše?

Zamislite da vaše ideje, koje ste smatrali originalnim, zapravo nisu vaše. Da su to delovi nečijeg tudjeg razmišljanja, filtrirani kroz algoritme koji vas poznaju bolje nego što poznajete sami sebe. U digitalnom okruženju koje oblikuje naše svakodnevne izbore, kreativnost i autentičnost postaju ugrožene zamkama tudjih ideja. Da li živimo u vremenu kada se naši kreativni procesi oblikuju prema tudjim obrascima, a ne prema ličnom iskustvu?

Živimo u eri rapidnog razvijanja interneta. Svakim danom, sve više gubimo kontrolu nad količinom vremena koje provodimo na mrežama, a telefoni postaju produžena ruka naših misli i opsesija koje nas gutaju. Možda je ovo samo moja percepcija, protkana svakodnevnim iskustvom, u kojem primećujem da vreme provedeno na telefonu nikada nije bilo duže.

Kako je ying&yang pojam koji možda najbolje opisuje moje generalno stanje uma, tako sam i u ovoj situaciji uspeo bar malo da navigiram ovo stanje u kojem sam se često osećao kao da nemam kontrolu nad njim, sve dok nisam dublje ušao u koštac sa tim, na način da godinama unazad ne čitam portale, ne gledam TikTok, ne gledam Reel-ove, i trudim se da sadržaj koji konzumiram prilagodim onome što me zaista zanima. Vreme na telefonu u 90% slučajeva trošim na otkrivanje novih projekata, dizajnera i umetnika, ali i tu postoji mnogo zamki.

Često umem da dočekam jutro sklapajući moodboard za neki projekat, upadajući u loop interesantnih rešenja, gde mi algoritam izbacuje sliku za slikom, opciju za opcijom, kojom se oduševljavam i za koju kažem da je to baš ono što sam trebao da vidim kako bih do kraja uspeo da sklopim kockice u svojoj glavi kako nešto treba na kraju da izgleda. Do jutra u mojoj glavi obično bude sklopljena ta puzzla od 1000 komada, i spreman sam da nakon malo odspavanih sati te misli, ideje i vizuelne reference artikulišem i interpretiram ih na način da dizajn proces nekog projekta može da nastavi da teče. U referenciranju kao takvom ne vidim ništa loše, verujem da je svaka velika stvar nastala kao referenca na nešto što smo već videli, čuli, iskusili, dodirnuli ili osetili. Naša reinterpretacija tog doživljaja kroz prizmu našeg kreativnog uma dalje vodi ka dubljem razvoju te ideje, pa posledično i samom dizajnu koji predstavljamo kao originalan i jedinstven. Ali da li je?

U današnjem svetu, bombardovani smo vizuelnim informacijama. Svaka slika koju vidimo na mrežama, svaki lajkovani sadržaj, postepeno oblikuju naš ukus i stavove. Kako vreme prolazi, algoritmi postaju naši vodiči, oblikuju nam percepciju, a mi verujemo da su to naši izbori. I onda nastaje problem – počinjemo da verujemo da je sve to što algoritam izbacuje upravo ono što volimo.

To je početak kraja našeg kritičkog razmišljanja. Ulazimo u zamku, postajemo robovi tudjih ideja, nesvesni da je sve ono za šta mislimo da je naše – zapravo proizvod kolektivne digitalne podsvesti. Poput droge, ovo kreće da se razvija stihijski, korak po korak, dok potpuno ne obuzme kontrolu nad nama. Osladi ti se da imaš utisak da lako dolaziš do nekih ideja i rešenja, a zapravo je istina da one dolaze do tebe, i da nisu tvoje, a da taj kolaž ideja što si stvorio je ništa drugo nego kolaž tuđeg razmišljanja, a tu se tek postavlja pitanje da li je to tudje razmišljanje koje je dovelo do nekog rešenja bilo autentično ili je proces izgledao kao tvoj?

Nekada se osećamo kao da imamo sve pod kontrolom, ali ubrzo shvatimo da smo u začaranom krugu. I tada dolazi trenutak izbora: šta želimo da postanemo? Na kraju, samo mi imamo moć da odlučimo koji put želimo da sledimo.

Shvatio sam da algoritmi oblikuju moj svakodnevni rad, moju inspiraciju, moju viziju. Postao sam nesvesno zavisan od svega što mi je servirano, sve dok nisam odlučio da se povučem i posvetim introspekciji. Započeo sam proces razmišljanja o tome šta želim da postignem i kako želim da se razvijam – lično i kao lider biroa. Imao sam dva puta pred sobom: da nastavim da upijam inspiraciju sa mreža, koristeći je kao pomoćni alat za kreativni rad (mimo putovanja koja su mi oduvek bila primarni izvor inspiracije) ili da preispitam da li time zaista koristim svoj puni potencijal, ili ga traćim.

Odgovor je bio jasan, a odmah i put koji je usledio. Odlaske na velike sajmove zamenili su “niche” sajmovi po Evropi i svetu. Odlaske na popularna mesta zamenile su posete malim galerijama i zanatlijama širom Evrope. Pregledanje stranica za enterijere zamenilo je čitanje članaka britanskih i američkih kritičara dizajna. Umesto modernih enterijera, uronio sam u prošli vek, istražujući stare epohe, pokrete i dizajnere.

Gledanje neispirativnih serija na Netflixu zamenili su dokumentarci o dizajnerima i njihovi intervjui na YouTube-u, a sve to zajedno rezultiralo je time da pomislim za sebe da sam mnogo dalje od onoga što želim da moj tim i ja budemo. Da postoje čitavi delovi u glavi i razmišljanju koji su stajali zaključani, kao neki sledeći nivo u igrici na koji se nikako ne dolazi. Oduvek sam mislio da me to što živim u Srbiji dosta limitira, ali sam shvatio da nije do zemlje u kojoj živim, već do mene samog i izbora koji pravim. Sve je ovo jako dug proces, i put od ovog osvešćivanja pa do kompletne integracije ovog razmišljanja sigurno je dugotrajan, ali već sada vidim koliko ovo razmišljanje utiče na naše nove projekte. Biram autentičnost, biram eksperimentisanje, biram da ne pratimo trendove, biram inovacije, biram da spajam nespojivo, biram da budim emocije u drugima. I da se sve to uvek reflektuje kroz naše projekte, a pogotovo kroz nešto novo što spremamo.

Pisao: Aleksa Babić